📰 ИЗ МОГ ТЕКСТА ЗА ПОЛИТИКУ
А на овај рат, другачији од свих других виђених после окончања глобалног сукоба 1945. године, одлучио се председник који је изборе добио обећавајући мир у Украјини за 24 сата и јавно тражио унапред, ни мање ни више, него Нобелову награду за мир. Како би је оправдао, видели смо 28. фебруара ове године када су америчке и израелске ракете и бомбе почеле да падају на Иран.
Овде налазимо прву сличност Доналда Трампа са Владимиром Зеленским, који је изборе 2019. добио обећавајући исто што и амерички председник, истичући да ће „преговарати и са црним ђаволом” ако је то цена мира. Друга сличност Трампа и Зеленског може се наћи у театралним самоувереним објавама на друштвеним мрежама и наступима на конференцијама за штампу и ту се те сличности и завршавају.
Самоуверено, истина не театрално и шеретски као Трамп, наступао је и преседник Владимир Путин током првих шест месеци Специјалне војне операције (СВО) у Украјини. У свим Путиновим и наступима осталих високих руских званичника одјекивала је флоскула „СВО иде по плану” и циљеви су „денацификација, демилитаризација Украјине и заштита права рускојезичног становништва”. Онда, након катастрофе у Харковској области, када су за само три дана изгубљени градови Балаклеја, Изјум, Купјанск и Вочланск, руски државни врх прогласио је делимичну мобилизацију. Уместо флоскуле да све иде по плану, од тадашњег министра одбране Сергеја Шојгуа чули смо: „Ми смо у рату са колективним Западом”.
И тако, рат у Украјини је ушао у пету годину. Крај му се не назире, а у преговорима о миру, који су почели доласком Трампа, Путин и његови емисари више не помињу ни денацификацију, ни демилитаризацију, нити елементарна људска права рускојезичног становништва. Колико ће бити потребно Трампу да призна реалност, да његова агресија на Иран не иде по плану, немогуће је у овом моменту проценити. Дакле, америчкој агресији на Иран са руском инвазијом на Украјину заједничко је што ни једна, ни друга операција нису имале план Б – шта даље ако се противник не сломи у „блицкригу”.
Међутим, за Американце додатни проблем представља што за разлику од претходних операција против Авганистана, Ирака, Либије, па и Сирије, у Ирану немају припремљену никакву озбиљну политичку алтернативу. Против Талибана имали су савез присталица и противника совјетске окупације из осамдесетих обједињене у Северну алијансу, у Ираку сву политичку емиграцију обједињену у Ирачки национални конгрес, а у Либији и Сирији значајне фигуре Гадафијевог и Асадовог режима. Реза Пахлави, син наследник у Исламској револуцији свргнутог шаха, пре подсећа на квислинга из југословенског партизанског филма, него на личност способну да води чак и марионетску власт.
Дакле, поред отпорности техеранског режима на бомбе и ракете, једнак проблем за Американце је што немају никакву себи наклоњену реалну политичку алтернативу. Трамп и његово окружење излаз из иранског ћорсокака мораће да пронађу најкасније до септембра. Тада креће кампања за изборе за Конгрес и трећину Сената, расписане за 3. новембар. Без опипљивих резултата у рату републиканци немају никакву шансу за успех и тиме би вероватно био опредељен исход председничких избора 2028. Ово открива кључну разлику између Трампа и Путина. Руски председник нема политичку алтернативу и до даљег може слободно наставити да ратује, док се ратни неуспех у САД плаћа изборним поразом.
⬇️ЛИНК ЗА ЦИЈЕЛИ ТЕКСТ⬇️
https://www.politika.rs/scc/clanak/739201/slicnosti-i-razlike-ratova-u-iranu-i-ukrajini
