Поводом 102-ог рођендана Ернста Јингера, француски писац Алан де Беноа упутио му је честитку следећим речима: „Хвала ти што постојиш“. Необично дуг живот Јингеров никако није био обележен периодима празнине нити неактивности. Те 102 године испуњене су непрестаним интелектуалним радом, а мисао која ће инспирисати тај рад налази свој зачетак у рововима Великог рата. Управо у рову Јингер је забележио своја прва запажања, видећи да је рат у коме он учествује обележен никад до тад виђеним степеном страдања и разарања. Масовна скала убијања слала је војнике у бојни вртлог попут једног индустријског циклона, праве „Олује челика“ која је раздирала и секла у свим правцима. Разјарена олуја комадала је и физички и психички, преживели војници су се враћали домовима сломљеног ума, заувек обележени ониме што су видели и доживели.
Међутим, код Јингера се јавља другачији став. Кад га је један француски новинар питао како се борио против страха приликом својих јуриша, одговорио је : „Знате, кад се сетим, нисам се толико бојао“. Постоје одређене природе које свој истински позив проналазе у гротлу вулканске ватре. Алегорија вулкана овде није случајна, јер је управо Јингер описивао природу техничке цивилизације као једног огромног, вулканског постројења. Тај распомамљени вулкан по први пут се ослободио у Великом рату, који је иницијатор владавине Јингеровог Радника. Сва унутрашња запажања која ће Јингер касније исповедати доживела су своје рођење на овом попришту. Био је мислилац, био је ратник, био је биолог, филозоф. Изнад свега, био је Авантуристичко Срце, следбеник оног неукротивог унутар људске душе, које стоји несавијено и под ударима олује челика.
„Мало пре десет увече леви бок пука је жестоко гранатиран, и након двадесет минута стиже и ка нама. У кратком временском размаку били смо потпуно прекривени прашином и димом, али ипак већина погодака је ударало тачно испред или позади. Док је овај ураган беснио, одлучио сам да прођем испред линије свог вода. Војници су стајали са пушкама у рукама, као исклесани у камену, очију упртих у тло испред њих. Ту и тамо, успомоћ светлости сигналне ракете, видео сам одсјај шлема до шлема, бајонета до бајонета, и био сам испуњен поносом да командујем овом шаком војника који сваког тренутка могу бити самлети у земљу, али не и покорени. У оваквим тренуцима људски дух тријумфује преко најснажнијих приказа материјалне силе. Крхко тело, очеличено вољом, супротставља се најсуровијим казнама."
